На изложби таписерија „Нит снована 60 јесени” из Збирке „Атељеа 61” из Петроварадина, ауторке Јелене Ђорђевић и коаутора Чедомира Јаничића, у Галерији савремене  уметности, публика ће моћи да види 26 радова уметника различитих генерација и поетика и део који се односи на историјат Атељеа.

На изложби таписерија „Нит снована 60 јесени” из Збирке „Атељеа 61” из Петроварадина, ауторке Јелене Ђорђевић и коаутора Чедомира Јаничића, у Галерији савремене уметности, публика ће моћи да види 26 радова уметника различитих генерација и поетика и део који се односи на историјат АтеЉеа 61.

Посетиоци ће моћи да посете изложбу до 18. децембра, сваког радног дана, осим понедељка, од 9 до 18 часова, а суботом и недељом од 9 до 13, уз све мере прописане одлукама Кризног штаба Сомбор у циљу сузбијања епидемије.

I

Велики значај за развој уметничке сцене у Србији имала су гостовања изложби на којима су поред сликарских и вајарских дела, излагане и таписерије. Прва у низу била је изложба Савремене француске уметности, одржана у Београду, почетком 1952. године. Кључни моменат за појаву и развој таписерије у Србији, историја уметности бележи у октобру 1953. године. Тада је у Галерији фресака у Београду изложена скраћена верзија („свега” 80 ремек дела), истоимене велике париске изложбе — „Француска таписерија од средњег века до наших дана“ из 1946. године. Приказана дела импресионирала су публику, уметнике, али и критичаре. У Србији су се, међу првима, за таписерију заинтересовали сликари, чија је жеља била да се огледају у новом медију визуелне уметности, материјализујући на тај начин свој лични ликовни концепт штафелајног сликарства, у другој техници и материјалу.

Изложени експонати својим аутентичним говором форме показују како се уз помоћ традиционалне методе израде могу остварити дела која имају ново значење. Разноврсност таписерија презентованих на изложби није нимало случајна. Нит поседује способност бесконачног обликовања форме и тај њен неизмерни потенцијал интерпретације најбитнији је за уметнике који раде са нитима. Током готово шест деценија, свој уметнички сензибилитет, кроз таписерију, тражили су и потврђивали српски и страни уметници, различитих вокација и опредељења. Вештином и стрпљењем ткаља — коаутора (мајстора специјалиста ткања уметничких таписерија) картони сликара, вајара, графичара, таписериста, дизајнера текстила, костима, сцене, керамике, стреет арт и стрип уметника, трансформисали су се у нов и неуобичајен визуелни језик.

Део текста Јелене Ђорђевић из каталога изложбе

II

Као својеврсни „мурал номад”, како се изразио Ле Корбизје, или „зид од вуне” који свуда са собом носи савремени номад, таписерија је оцењена као одраз модерног, променљивог, динамичног света, његов, не више статични украс, него интегрални, чак и иманентни део који активно утиче на изглед нових станишта променљивих и убрзаних барем онолико колико су то и сами становници.

Таписерија је, међутим, у овом процесу непрекидног убрзања подсетник да сваки „резидент света” без сталног боравка на једном месту има потребу за „топлином“ осећања властите одрживости, сопственог сигурног фокуса и сталности света у ком живи. Овај непосвађани дуализам убрзања и сталности, номадизма и нечег специфично „мојег”, прати таписерију од почетка њеног поновног рођења у модерном свету.

Успех Жана Лирсаа, првог „правог” модерног таписеристе, као и бројне реализације дела „славних” модерних уметника у овом медију, али и опредељење домаћег уметника, Бошка Петровића, да се посвети афирмацији таписерије, заједно са Коњовићевом пословичном предузимљивошћу, нарочито тамо где је сам могао да учествује и као организатор и као уметник, допринела је да тема Пете Ликовне јесени буде наставак типично позномодернистичког инсистирања на аутономности не само уметничког дела као таквог, него и његових модификација у оквиру различитих техника (прве Ликовне јесени позабавиле су се сликом, цртежом, ситном пластиком и акварелом).

Део текста Чедомира Јаничића из каталога изложбе